LEVČE KITEVSKI, „ALFA I OMEGA“ RENESANSE ŽELEZNIČARA, PRVI PUT ZA NIŠKE MEDIJE OD KAKO JE PREUZEO BRIGU O KLUBU:

          Od „nule“ pravimo evropskog „Želju“!

+ Istaknuti rukometni radnik, dugogodišnji direktor i predsednik skopskog Metalurga kao višestrukog makedonskog šampiona i četvrtfinaliste Lige šampiona, za „Narodne novine“ govori o načinu na koji je, isped grupacije „BSIE“ sa sedištem u Beogradu, gde je radno angažovan, stigao u Niš, i uz pomoć gradskog rukovodstva, podigao klub iz pepela, o tome sa kakvim se sve problemima suočio, o izboru Ivana Šmigića i Joške Petkovića za svoje prve saradnike, selekciji ekipe, početnim uspesima u Superligi, kratkoročnim i dugoročnim planovima za budućnost...

 

Kada se, za koju nedelju, bude podvlačila crta na sportsku 2017. godinu i budu birali najveći podvizi u brojnim kategorijama, ako bi postojala rubrika „sportsko vaskrsnuće godine“, pobedu bi, ne samo u Srbiji, bez konkurencije odneo Rukometni klub Železničar. Ono što se šestostrukom osvajaču nacionalnog Kupa dogodilo minulog leta ravna se sa nekom vrstom magije, jer nezabeležen je primer da se klub koji je bio suspendovan iz sistema takmičenja i pod višemilionskom blokadom računa, kroz samo nekoliko meseci renesanse, nađe na čelu tabele elitnog ranga takmičenja, na prilično zdravim organizacionim nogama.

Specifične okolnosti, kakve su bile izrada, zatim usvajanje Unapred pripremljenog plana reorganizacije (UPPR) i borba za dobijanje vajld-karte, iziskivale su i neuobičajenu rezervisanost prema interesovanju javnosti, pa se čovek koji je od samog početka, ispred grupacije "BSIE" i uz veliku podršku najužeg gradskog rukovodstva, bio „alfa i omega“ čitavog projekta, tek sada, prvi put pojavljuje u nekom od niških medija.

A reč je o imenu koje i te kako mnogo znači u rukometnim krugovima čitavog regiona, jer Levče Kitevski, kao dugogodišnji direktor i predsednik kluba, jedan je od glavnih tvoraca skopskog Metalurga kao višestrukog državnog prvaka, trostrukog osvajača duple krune, dvostrukog četvrtfinaliste Lige šampiona i kluba koji je svojevremenim dovođenjem Lina Červara napravio evropski iskorak pre nego je njegov gradski rival Vardar, pod komandom ruskog multimilionera Samsonenka, minulog leta osvojio krov Evrope.

-Najpre, želim da se iskreno zahvalim vama lično i vašoj redakciji za interes i pažnju koju dajete sportu, da predstavite renesansu Rukometnog kluba Železničar. Jer ovo je prilika da vaši čitaoci dobiju odgovore na neka pitanja koja su ih intrigirala još od letos, a da im ujedno predstavite moj profil i rezime dosadašnje karijere kako rukometnog radnika-počeo je priču za „Narodne novine“ Levče Kitevski:

-Profesionalni angažman u Metalurgu sam prekinuo u novembru prošle godine isključivo zbog poslovnog izazova u grupaciji „BSIE“. Jedan od vlasnika ove grupacije, izuzetan gospodin sa evropskim šmekom, „kupio“ me je svojim nesvakidašnjim intelektom, mirnom i odmerenom komunikacijom, izgrađenim kroz iskustvo i rad u svetskim metropolama poput Londona, Pariza, Njujorka, sa motivom, željom i energijom koju poseduje. Video sam to kao veliku priliku za napredak i nadrgadnju u menažerskom poslu. Grupacija je prepoznala momenat i izrazila želju da investira u sport, po principima koji funkcionišu u sistemu grupacije kao i u biznis sektoru, a glavni preduslov jeste izbor adekvatne ličnosti za poziciju glavnog menadžera. Mene je preporučio „si-vi“, zatraženo je da predložim idealan centar za rukomet u Srbiji, kako bismo, po identičnim principima, stvorili projekat sasvim sličan Metalurgu. Nisam tu ideju prihvatio sa oduševljenjem, jer sam čvrsto bio rešen da se ne vraćam u rukomet posle odlaska iz Metalurga, no znate kako kažu: „veži konja gde ti gazda kaže“-nastavlja jedan od ključnih ljudi u novom „Željinom“ projektu, doduše, i dalje, do održavanja Skupštine, bez zvanične funkcije u klubu, i objašnjava kako se baš odlučio za Niš i Železničar:

-Počeo sam poceo detaljno da analiziram rukometnu Srbiju, pratio utakmice od Superlige do najnižih rangova takmičenja, uključujući i turnire u mlađim kategorijama, da bih procenio gde bi se ulaganje najbolje odrazilo, kako na sportske rezultate, tako i na našu grupaciju, a najviše na grad. Prema Nišu i „Želji“ sam oduvek gajio velike simpatije. To je bilo važno ime još u velikoj Jugoslaviji. Odavde je najtrofejniji trener te države svih vremena Zoran Živković Tuta. Da ne nabrajam brojne rukometaše koji su ovde ponikli, od slavnih generacija, koje ne pamtim jer sam nešto mlađi, kao što je ona Časlava Grubića i našeg sadašnjeg trenera Joške Petkovića, pa jednog Ljube Pavlovića, svojevremeno najboljeg juniora Evrope, kasnije proslavljenog rukometaša Kila, do generacije sa početka ovog veka, koje se najbolje sećam, jer smo često igrali prijateljske utakmice, što su bili moji prvi koraci u stvaranju velikog Metalurga. Trener je bio baš Joška, a igrali su Piki Stanojević i Šminker Stevanović na krilima, Cobi Milosavljević, Bimba Mladenović, Ivan Gajić na golu, pa Kuze Stefanović, Vladimir Đurić, Boban Živković, kasnije Nemanja Pribak... Dolazili su oni u Strugu na turnir, u Skoplje na prijateljske utakmice, dolazili smo mi u Niš, a, tada još nerenovirana, hala Čair i Dom rukometa, gostoprimstvo ovdašnjih ljudi ostalo mi je u najlepšoj uspomeni. Sa kancelarijom u kojoj je glavnu ulogu vodila sekretar Vesna Mitić, „Želja“ je tada funkcionisao besprekorno i bio za uzor od koga sam mogao dosta naučiti-ističe Kitevski, a onda se „prebacuje“ na događaje od minulog leta koji su neposredno doveli do buđenja posrnulog kluba:

-U razovoru sa brojnim rukometnim prijateljima koje sam stekao za sve ove godine, među njima i sa Ivanom Šmigićem, sadašnjim tim-menadžerom, sa ljudima iz Rukometnog saveza Srbije, a nakon sprovedene analize, odlučio sam da predložim svom nadređenom u grupaciji da je najbolji izbor Rukometni Klub Železničar i grad Niš. Naglašavam da me nisu vodile emocije, već racionalni i profesionalni rezoni. Grad Niš ima sve preduslove za evropski klub, pre svega infrastrukturne, od aerodroma, hotela, hale Čair po najmodernijim standardima, plus bogata rukometna tradicija. Međutim, situacija u kojoj se klub nalazio, van sistema takmičenja, sa blokiranim računom, umnogome je otežala priču. Bio je to, praktično, mrtav klub, a naša grupacija je profesionalna u radu, želi čistu situaciju i čiste račune. U proputovanju iz Skoplja ka Beogradu, vlasnik grupacije i ja ručali smo u jednom niškom restoranu, na poziv mog dobrog rukometnog prijatelja, gde je bio i većnik za sport Branislav Kačar, a kasnije je došao i gradonačelnik Darko Bulatović. Upoznali smo se, prvi utisci su bili obostrano pozitivni, ali ništa nismo zvanično pričali, već smo obećali jedni drugima da ugovorimo skori oficijelni sastanak i da, uz realnu sliku o stanju stvari, pokušamo da „Želju“ zajednički vratimo tamo gde mu je mesto. Gradonačelnik je možda i najzaslužnii za čitavu priču, uprkos brojnim otežavajućim objektivnim faktorima, bio je odlučan u nameri da oživi „Želju“, baš kao i čitav njegov tim, sa većnikom Kačarom i pomoćnicima. Posle toga, nekih mesec, mesec i po dana, usledio je vakuum period, čekala se vajld karta, finiširanje UPPR-a, da vidimo gde smo, koliki je dug, šta je sa blokadom računa. To se završilo 20. jula, kada je „Želja“ dobio vajld-kartu, koja je odmah uplaćena od strane sponzora–grupacije „BSIE“ i definitivno smo ušli u ovu priču, uz veliku pomoć ljudi iz kancelarije Rukometnog saveza Centralne Srbije ovde u Nišu, kao i kancelarije Rukometnog saveza Srbije u Beogradu, vezanu za dobijanje takmičarske dozvole za sezonu 2017/2018.

Stanje koje je zatekao u Nišu, naglašava Levče Kitevski, bilo je gore od najcrnjih očekivanja, ali izazov je donekle olakšao izbor Ivana Šmigića i Josifa Petkovića, ljudi sa kojima je već dugo radio, za najbliže saradnike:

-Nisam se uplašio, ali jesam bio zaprepašćen onim što sam zatekao. Kancelarije, sa sve onim brojnim trofejima i bogatom istorijom u njima, bile su maltene zapečaćene. Bez ijedne lopte, majice, dresa... Evo, i sada kada pričam o tome, naježim se. Znao sam odmah kolko nas posla čeka. Uz to, upozoravali su me mnogi na loše međuljudske odnose u i oko kluba, ali bio sam spreman na razne prepreke. Često upoređujem Niš sa Bitoljem i Pelisterom, zbog slične istorije klubova, ali i mentaliteta ljudi. Radio sam po svojim principima, pomalo i tvrdoglavo, ali bez toga teško može da se uspe. Angažovao sam Ivana Šmigića, koga poznajem preko deset godina, bio mi je igrač u Metalurgu četiri sezone, kao moju „produženu“ ruku, jer sam stalno na relaciji Skoplje-Beograd i obaveze mi ne dozvoljavaju da sve vreme boravim u Nišu. Ne bih rekao da je sto posto spreman za ovaj posao, ali ima veliki potencijal da, uz moju pomoć, jednog dana bude direktor, ili tim-menadžer, kako hoćete, broj jedan. Zaslužio je moje poverenje, a ostalo je sada na njemu. Brzo smo formirali kostur nove ekipe, a, u isto vreme, razmišljali smo i o treneru, što je bila i najteža odluka, jer je to i najvažnija karika. Uz mnogo konsultacija, pozitivnih i negativnih razgovora, odlučio sam se za Jošku, sa kim sam takođe sarađivao u Metalurgu. Trenerski kvaliteti uopšte nisu bili upitni, ali tražio sam obostrano poverenje, iskrenost, lojalnost i to sam i dobio. Ja sam ipak stranac u Srbiji i bilo mi je potrebno da se okružim ljudima koje znam i u koje imam poverenja. Počeli smo da sklapamo kockice. Zahvalio bi se i Cobiju Milosavljeviću za iskrenu i nesebičnu podršku, iako su svi bili skeptični kada je on u pitanju, isto tako i Nebojši Bokiću, koji je još jedna bitna karika kluba, radi veliki posao istovremeno i sa prvom i sa drugom ekipom, koja je krenula sa pobedama u svojoj ligi.

Već rezultati u pripremnom periodu pokazali su da je Železničar na pravom putu i nagovestili ono što se dešava na početku sezone u Superligi:

-Verujte, nakon prve pripremne utakmice protiv Partizana bio sam presrećan, ne zato što smo dobili taj jedan gol razlike, već kao dokaz da treba verovati svojim principima. Mi smo za 30 dana potpuno restartovali klub koji nije funkcionisao dve godine. Novi igrači i trener, sam početak priprema i ti dobiješ jedan Partizan. Ali, tek tada sam sebi rekao: ovde ne smemo da stanemo! Dodali smo gas, dodatno profilisali ekipu, pravili koncept ne samo za danas, već i za sutra, a sve, ponavljam, po principima i sistemu koji i dan danas funkcioniše u Metalurgu. Ponudili smo mnogim igračima koji su već nekad bili tu da pomognu. Zahvaljujem se Andriji Mađaru, Žarku Petkoviću, za svu podršku koju su dali ne samo na terenu, već i pri izradi i usvajanju UPPR-a, i ostalima koji su prepoznali viziju da se „Želja“ vrati na staze stare slave. Nedostaju nam još dva, tri igrača, kako bi se fizionomija ekipe kompletirala. Na stručnom polju, u dogovoru sa Joškom, podigli smo kvalitet dovođenjem kondicionog trenera Ivana Tiosavljevića, koji je radio sa mnom i Linom u Metalurgu, i on je još jedan kamenčić u mozaiku našeg dosadašnjeg uspeha.

Sklona euforiji i lakom padanju u trans, ovdašnja sportska javnost brzo je zaboravila iz kakvog se pepela Železničar uzdigao kao Feniks i, posle blistavih rezultata u prvih šest kola, počela je da pomera granice ovosezonskih ambicija i dometa niških rukometaša:

-Ovo je samo početak. Želim da vidim kako ćemo se ponašati posle poraza, što još nismo iskusili. Glavni cilj je bio da klub postavimo na zdrave noge, da opstanemo u Superligi. Sada želimo da što uspešnije završimo prvi deo sezone, da napravimo detaljnu analizu, gde smo i šta smo, pa da postavimo ciljeve za drugi deo, izvršimo doselekciju, kako u ekipi, tako i u stručnom štabu, i u ostalim strukturama kluba, i onda ćemo ponovo pričati. Vidim već da ambicije rastu svima, ali ja sam čvrsto obema nogama na zemlji, nisam u oblacima. Ne želim previše publiciteta, u žiži treba da su trener i igrači. Ali, bilo je priča da je sve ovo laž, da će trajati samo mesec, dva... Pitali su se neki ko je taj Makedonac i slično... Ali, kako vreme prolazi, naš rad pokazuje rezultat, a „pred rezultatima i bogovi ćute“. Na današnji dan, pre ravno sto dana, obavili smo prozivku i prvi trening u hali Čair, a danas smo prvi na tabeli i to je za poštovanje svima koji su radili u stvaranju novog “Želje“. Svakako da je najveća odgovornost na meni, kao organizatoru, menadžeru celog projekta, ali još jednom veliko hvala gradu, lično zahvaljujem se gradonačelniku Darku Bulatoviću, jer bez njega ovoga ne bi bilo, takođe većniku za sport Branislavu Kačaru, doskorašnjim pomoćnicima gradonačelnika, gospodi Igoru Vučiću i Dragoslavu Pavloviću, jer na svakom koraku potvrđuju koliko vole sport i koliko im je stalo do „Želje“. Niš zaslužuje veliki klub, evropski klub, a niška publika zaslužuje da gleda velike evropske klubove. Počeli smo već da privlačimo veliku pažnu medija, menadžera, sponzora, pa korisim ovu priliku da uputim poziv svim kompanijama koje žele da pomognu sportu, a mi ćemo im vratiti rezultatima. Ne postoji bolja reklama od sporta, niti bolji ambasadori od sportista. Zamislite halu Čair da dođu Barselona, PSŽ, Vesprem, Kil...

Zamišljamo! Na tom putu, ma koliko dugačak bio, prva pozicija na tabeli Superlige, šest uzastopnih pobeda i epitet jedine neporažene ekipe u prvenstvu, posle samo tri meseca rada, idealno je „prolazno vreme“...

                                        Dušan Jocić

 

 

 

        Legende, dođite, ovo je vaš klub!

Šta poručiti onima koji i dalje sumnjaju da će ova priča moći da traje?

-Ne kažem da neko sumnja, ne bih to tako formulisao, ali mnogo je obećavano u prošlosti, a ništa nije ispunjeno. Evo, javno apelujem da svi bivši rukometaši, sporstki radnici koji su ovde ponikli i afirmisali se, da dođu u Dom rukometa, vrata naše kancelarije širom su im otvorena. Da zajedno nadgrađujemo ovo, da napravimo evropskog „Želju“, da napišemo novu istoriju. Klub ostaje Nišlijama, neću ja biti doveka ovde, ne mogu nigde da ga odnesem.  Hoću da postavim sistem koji sam postavio u Metalurgu, i koji tamo još funkcioniše, da neko posle mene može lako da vodi Železničar. Da dostignem i veće rezultate nego u Skoplju. Jer, šta god radim, želim da budem prvi. Čeka nas puno rada, puno neprospavanih noći, mnogo radosti, ali i tuge, da bismo stigli do cilja. Međutim, ako Makedonija ima ukupno pet hiljada registrovanih rukometaša, a ovde ih samo u jednom okrugu ima toliko, ako samo u okolini Niša ima više desetina klubova, koliko u čitavoj Makedoniji, onda vam je jasno koliki je to potencijal-istakao je Levče Kitevski

 

 

             Akademija od Nove godine

Svakako najvažniji aspekt budućeg funkcionisanja kluba trebalo bi da bude briga o mlađim kategorijama:

-Postoji jasan plan i program za rukometnu akademiju. Zamišljam je na jedan potpuno novi način, da obuhvatimo sve škole iz okoline Niša. Samo u gradu ima više desetina škola. Bila bi to Akademija ne samo za dečake, već i devojčice, uz tesnu saradnju sa Naisom. Za vrlo kratko vreme postala bi najbolja u regionu, siguran sam sa oko hiljadu polaznika, pa pomnožite to puta dva roditelja, eto vam već dve hiljade ljudi na tribinama hale Čair. Svaki dan nam se javljaju zainteresovani roditelji za upis svoje dece, ali ne želimo ništa da improvizujemo, to ćemo napraviti sa početkom drugog dela sezone i drugog polugodošta u školama. Posebno će nam biti značajna pomoć Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja, jer planiramo spostvenu ligu za mini rukomet, sa finalnim turnirima, kada bi svi treneri selektirali ekipe. Tako bi „Želja“ prestao da brine o budućnosti. Da u grad jednog Darka Đukića, Nemanje Pribaka i ostalih ne dolaze više rukometaši sa strane...-objašnjava Kitevski.

 

 

          Od Lina Červara sam mnogo naučio!

Razgovarati sa Levčetom Kitevskim, a ne dotaći se Metalurga prosto je nemoguće. U skopskom naselju Autokomanda, mic po mic, stvorio je klub sa velikim značajem i u evropskim okvirima, dva puta, pod komandom Lina Červara, ostavši na korak od plasmana na Fajnal-for Lige šampiona:

-Napravili smo jedan brend za poštovanje, osvojili puno trofeja, ali dolazak Červara je doneo veliki pomak ka evropskom vrhu. Uveo je svetske standarde u profesionalnom rukometu, od njega sam mnogo, mnogo naučio, i na taktičko-tehničkom, i na psihološkom, političkom, menažerskom planu, u svakom segmentu. Njegovim dolaskom podigao se nivo rukometa u Makedoniji, seniorska reprezentacija je postala redovni učesnik velikih takmičenja, Metalurg i Vardar postali redovni učesnici završnice Lige šampiona, Vardar, evo, i šampion Evrope. Pretenciozno je reći da sam ja isključivi tvorac tog evropskog Metalurga, imao sam odlične saradnike, ali za taj najveći iskorak kluba sigurno mi pripadaju velike zasluge. Zato još jednom tražim pomoć od svih Nišlija, legendi kluba, kako vi često volite da kažete, da podignemo rukomet, jer Srbija je jedina zemlja u bivšoj Jugoslaviji, koja od raspada bivše države nije imala bum u klupskom rukometu. Osećam da je pravi momenat za to i prava sredina, sa svojom infrastrukturom, aerodromom, hotelima i halom, Domom rukometa...