Nedavno je prošlo tačno godinu dana kako je rukovođenje Rukometnim klubom Železničar preuzela nova uprava, na čelu sa Ljubomirom Pavlovićem, nekadašnjim proslavljenim rukometašem, docentom Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Nišu. Jednu od ključnih uloga u novom rukovodstvu, funkciju generalnog sekretara, dobio je i Dušan Jocić, dugogodišnji sportski novinar, urednik sportske rubrike „Narodnih novina“ i predsednik Sekcije sportskih novinara Niša. On se, u novoj ulozi, retko pojavljivao u javnosti u ovih godinu dana, a za mnoge je taj prelazak među sportske radnike bio prilično iznenađenje:

-Već dosta dugo, rekao bih još od povratka sa Olimpijskih igara u Riju 2016. godine, čime sam zatvorio jedan krug u novinarskoj karijeri, postojao je kod mene osećaj potpune ostvarenosti svih ciljeva u tom poslu, neke vrste zasićenja, čime je sve više do izražaja dolazio i problem realnog odsustva materijalne satisfakcije, sveprisutnog u novinarstvu u Srbiji, da ne ulazim u druge probleme našeg posrnulog esnafa u postojećim društveno-političkim okolnostima. Diploma pravnog fakulteta mi teoretski pruža priličnu širinu u profesionalnom opredeljenju, ali u praksi to baš i nije tako, jer sam uvek bežao od te struke. Na česta pitanja ljudi iz moje najbliže okoline „pa dobro, čime bi ti želeo da se baviš, a da nije novinarstvo“, ja nikada nisam imao odgovor, sve dok se nije pojavila, da tako kažem, ponuda za poziciju generalnog sekretara u „Želji“. Ta vrsta instinkta me nikada nije prevarila, nešto u meni je bukvalno zaurlalo: „To je to!“ Verovao sam da je to pozicija kao stvorena za mene-baš generalni sekretar, baš u rukometnom klubu, i baš u Železničaru! A od kako sam tu, činim sve da drugima dokažem da sam i ja kao stvoren za tu poziciju. Smatram da je jedna od najvećih privilegija u životu baviti se onim što voliš, a ja, eto, imam tu sreću da radim dva posla u kojima uživam-počeo je Jocić.

Međutim, trenutak u kome se Železničar nalazio prošlog leta ni slučajno nije bio za uživanje, iako je Jocić neko ko je bio veoma dobro upućen u aktuelna dešavanja u Zetskoj 6a:

-„Želja“ je za mene velika, baš velika emocija, i to znaju svi koji me poznaju. Imao sam tu sreću da me je otac kao dečaka svake nedelje dovodio u halu, a utakmice poput onih s kraja prošlog veka protiv Lemga, Sintelona u finalu Kupa, Crvene zvezde u finalu plej-ofa, nešto je najuzbudljivije što se može doživeti u kontaktu sa sportom. Onda se, nažalost, početak mog praćenja „Želje“ kao novinara poklopio sa početkom posrnuća ovog kluba, pa sam uglavnom imao priliku da pišem o lošim stvarima, ispadanju iz Superlige, pa gašenju i onoj nesrećnoj fuziji sa ORK Nišom u Naisus, prvom „oživljavanju“, pa kasnije novom ispadanju i jednogodišnjoj suspenziji iz svih takmičenja RSS. Bio sam blizak klubu u onoj nestvarnoj sezoni izdizanja Feniksa iz pepela, 2017/18, kakva će se teško ikada ponoviti, ali i u onoj sledećoj, u kojoj je ama baš sve krenulo naopako od samog početka, kao kada prvo dugme na košulji zakopčate pogrešno, pa je i svako sledeće automatski pogrešno, i koja je klub skoro pa vratila na početak, tamo gde je bio dve godine ranije, ne preterujem kada kažem-na ivicu ambisa. Eto, u takvim okolnostima smo stigli u klub, ali, da je sve bilo idealno, verovatno mi se ne bi ni pružila ovakva prilika. Bez neke lažne skromnosti, smatram da sam i pre dolaska na mesto generalnog sekretara bio jedan od najupućenijih u sve moguće odnose koji vladaju u i oko kluba unazad dve decenije, tako da mi nije bilo teško da ovladam papirima i prilično sam zadovoljn urađenim u ovih godinu dana. U svemu tome, uživam, doslovno, neograničeno poverenje predsednika Ljube Pavlovića. Nisam siguran da postoji drugi čovek koji bi mi, kao čelnik kluba, u toj meri dao odrešene ruke u svakodnevnom radu u kancelariji. Nas dvojica se dugo poznjemo, prilično smo različiti po temperamentu, ali među nama postoji ogromno međusobno poštovanje.

U nabrajanju postignutih rezultata u dosadašnjem mandatu ovog rukovodstva, Jocić navodi činjenice:

-Ja se Ljubi pre svega divim na tome u kakvom momentu je on prihvatio predsedničku funkciju. U onakvoj finansijskoj dubiozi, bila je ludost preuzeti sve te obaveze. Ja se, na primer, nikada ne bih usudio. Nemojte zaboraviti da je klub i dalje pod Unapred pripremljenim planom reorganizacije, skraćeno UPPR-om, što je neka vrsta kontrolisanog stečaja, koja treba da traje još više od dve godine. Ja bih sada mogao da iznesem i konkrente cifre, ali ostaviću to Ljubi, jer sam siguran da će on podneti detaljan finansijski izveštaj na sledećoj sednici Skupštine, čim se budu stekli uslovi da se ona održi, međutim, finansijski rezultati su impozantni. U smislu, kakvi „repovi“ sve vreme opterećuju klub, a da sve vreme posluje bez blokade i da je svim igračima, stručnom štabu i kancelariji cela prethodna sezona regulisana pre sredine juna, što se ne pamti u Železničaru. U tom nekom smislu, domaćinskog i transparentnog poslovanja, koje je obećano na Izbornoj Skupštini, mislim da je dostignuta perfekcija. Naravno da ništa od toga ne bi bilo moguće bez podrške grada i ovolikog ulaganja kroz budžet za sport, ali i svaku drugu vrstu podrške koju uživamo od raznih nivoa resornih organa lokalne samouprave, personifikovanih u ljudima koji su trenutno na najodgovornijim funkcijama. Ono što takođe jeste za pohvalu i predstavlja „rukopis“ najužeg rukovodstva, to su poprilično sređeni hijerarhijski odnosi u ekipi i klubu. Posle ko zna koliko vremena, ovo je bila sezona bez bilo kakvih lomova, štrajkova, svađa, iako se znalo da će u finansijskom smislu biti teška. Ljuba je maksimalno uključio Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u službu kluba, imao neke vrlo lucidne ideje za popunu stručnog štaba, poput povratka Ivana Gajića u klub ili angažovanja nekad sjajnog džudiste Steve Stamenkovića za kondicionog trenera. Na kraju krajeva, frapantan je podatak da će Đorđe Teodorović, Bože zdravlja, biti prvi trener koji će dva leta zaredom obaviti prozivku ekipe, još od Miloša Stanića pre skoro 20 godina. A i to je dokaz neke stabilnosti koja je novina u ovom klubu. Što se tiče sportskih pitanja, to nije u delokrugu mojih dužnosti, iako sam o svemu konsultovan i sa Ljubine i sa Đorđeve strane. Neke stvari bih možda drugačije uradio, ali ne mora da znači da bi to bilo ispravno. Lično mi smeta što učinak u tekućem prelaznom roku do sada nije konkretniji, ali tu ima i mnogo objektivnih okolnosti.

Iza Železničara je nezavršena sezona, u kojoj je, kolo pre kraja osnovnog dela takmičenja, zauzimao drugo mesto u ARKUS ligi, a plej-of nije odigran zbog pandemije i uvođenja vanrednog stanja.

-Jednu stvar sam brzo shvatio. Možete da uradite hiljadu važnih stvari za klub, recimo po pitanju finansija, unutrašnje organizacije, mlađih kategorija, ali će šira javnost sve gledati isključivo kroz rezultate prvog tima. A tu sve zavisi iz kog ugla posmatrate stvari. Ako znamo da je ovo rukovodstvo, pretposlednjeg dana jula prošle godine, preuzelo klub koji je dva meseca bio bukvalno zaključan, da je u tom momentu imao, i slovima, sedam igrača pod ugovorom, da je trener Đorđe Teodorović preuzeo ekipu 12. avgusta, mesec dana pred početak sezone, u momentu kad je naš protivnik u prvom kolu Superlige Proleter već bio na jakom turniru u Strugi, da smo u generalnoj probi za početak sezone, u Kragujevcu, od člana Super B lige u 18. minutu gubili sa 9:1, onda su ostvareni rezultati za ponos. Imali smo krizni momenat početkom sezone, nakon dva vezana poraza od Zvezde i Spartaka, ali sam više puta istakao da ono što nas tada nije ubilo-ojačalo nas je. Nakon toga smo imali period od 140 dana sa samo jednim porazom u 14 uzastopnih prvenstvenih utakmica, a gledaoce iz naše hale niti jednom nismo nezadovoljne poslali kući, sve do poslednje utakmice sa Dinamom, koja je odigrana bez prisustva publike i koja je svesno unapred žrtvovana, zbog započetih kondicionih priprema za plej-of, kada je prekinut istorijski niz od 24 uzastopna trijumfa u nacionalnom prvenstvu na domaćem terenu. Igrali smo atraktivno, sa preko 30 golova po meču bili ubedljivo najefikasnija ekipa u ligi. Za mene lično, ovo, dakle, govorim u svoje ime, ostala je velika mrlja ta eliminacija od Partizana u četvrtfinalu Kupa Srbije. Uprkos torturi koju smo pretrpeli sa tribina, uprkos tome što su nam dva nosioca igre bila povređena, pa i činjenici da mi tu utakmicu uopšte nismo ni izgubili, nego smo ispali na sedmerce, to je za mene veliki neuspeh, jer smo istog tog protivnika, u istoj hali, ubedljivo savladali nedelju dana ranije i bar za tih pet, šest golova smo i bili kvalitetniji. Da nije bilo te eliminacije, mi bismo imali šansu da se borimo za trofej krajem septembra i mislim da ćemo i te kako nedostajati na tom fajnal-foru prošlosezonskog kupa koji je u planu da se odigra.

Kada je igrački kadar u pitanju, „Želju“ je ovog leta napustio prvi pivot Vladimir Jevtić, koji će karijeru nastaviti u Rumuniji, na izlaznim vratima je i Nemanja Milovanović, dok su svi ostali igrači i dalje u klubu. Za sada su stigla dva nova lica, ne toliko poznata široj rukometnoj javnosti, Stefan Trkulja i Vladan Arizanović:

-I to, kao u onoj izlizanoj floskuli o „polupunoj i polupraznoj čaši“, može da se gleda iz dva ugla. Pod jedan, Jevtić i Milovanović su izrazili izričitu želju da karijeru nastave u inostranstvu i došlo je do određenog zasićenja nakon tri sezone provedene u Nišu. Pod dva, obojici je isticao ugovor sledećeg leta i ovo je bila poslednja šansa da klub prihoduje određena sredstva od njihovog obeštećenja. I pod tri, postojala je želja stručog štaba za određenom doselekcijom ekipe, ne u smislu igračkih kvaliteta rukometaša, ali kada su u pitanju njihove radne navike i neke druge karakteristike. S jedne strane, dakle, mi smo oslabljeni odlaskom dvojice standardnih prvotimaca, centralnih igrača u odbrani, premda Milovanovićev transfer u Olimpijakos još nije realizovan i formalno je on još igrač Železničara, ali, s druge strane, oslabljeni su gotovo svi superligaši, neki konkurenti za vrh, poput Dinama i Metaloplastike, mnogo drastičnije nego mi. Liga će, po svemu sudeći, nažalost, biti slabija nego ikada. Ja tvrdim da je, u ovom momentu, na tri pozicije u timu, Železničar ubedljivo najjači u ligi-na golu, na desnom beku i na levom krilu, u liku Kocića, Ace Stojanovića i Spasića. U Marku Milosavljeviću imamo igrača koji je potencijal za MVP-ja lige i seniorsku reprezentaciju, ali nikako da on to sam shvati i „prezubi“ u svojoj glavi. I lično sam sa njim razgovarao na tu temu, predstojeća sezona je prelomna u tom pogledu, to sa njim može da ode i u ovom i u onom smeru. Acko Pavlović je sad već iskusan organizator igre i ovo bi trebalo da bude sezona njegove pune zrelosti. Mladi Veljko Stanojević je imao nesvakidašnji napredak tokom prošle sezone i kada bi nastavio tim ritmom, on bi takođe postao jedan od velikih aduta. Generalno, a to je činjenica, gotovo svi igrači u našem prvom timu su reprezentativnog pedigrea. Bili su selektirani u mlađim kategorijama, učestvovali na velikim takmičenjima. Uz sve već pobrojane igrače, tu spadaju i golmani Matović i Stošić, Boris Radivojević, Lazar Anđelković, Stefan Trkulja, koji je došao ovog leta. Tačno je da ovaj prelazni rok za sada ne protiče po zacrtanim planovima, da postoji dramatična praznina na poziciji pivotmena i na centralnim odbrambenim pozicijama, koje moraju hitno da se reše. Ali, ova korona je sve poremetila, igrači se veoma čudno ponašaju. Precenjuju sebe u pregovorima i svi bi da idu u inostranstvo, pa makar kakvo, samo da pobegnu odavde glavom bez obzira, iako sam za mnoge sasvim siguran da greše. Lično sam tu napravio pogrešnu procenu, mislio sam da će finansijska kriza pogoditi evropski rukomet i da će se čak mnogi naši igrači vratiti iz inostranstva, ali ispalo je skroz obrnuto. Ima, doduše, i svetlih primera. To što je Aca Stojanović rešio da za još godinu dana produži maltene već okončanu karijeru i što je izabrao da ostane u Nišu, i pored, provereno, unosnijih ponuda nekih drugih domaćih klubova, ja doživljavam kao potvrdu ispravnog i poštenog rada i odnosa u klubu. Podsećam, reč je o igraču sa karijerom kakvu dugo nije imao neki rukometaš Železničara i čiji je dolazak preokrenuo našu prošlu sezonu u pozitivnom smeru.

Start nove sezone više puta je pomeran, trenutno je u opticaju datum 3/4. oktobar, a Železničar bi pripreme trebalo da počne idućeg ponedeljka:

-Početak priprema, zapravo, uopšte nije precizna formulacija, jer naši su igrači već mesec i po dana u pripremama. To je jedna od posledica radne etike koju je u klub doneo trener Teodorović, sa dvodecenijskim iskustvom života i rada u Norveškoj. Znam da možda ponekad i preteruje, znam da igračima ne pada lako, ali treba im čestitati na tome što oni svakodnevno izvršavaju plan i program rada i trebalo bi spremni da dođu na okupljanje. Nadamo se da ćemo se okupiti 17. avgusta. Mnogo je nepoznanica, ne znamo ni da li će, ni kako početi liga. Makedonci su nedavno dobili od svog Ministarstva zdravlja do detalja razrađen protokol kako se ponašati pre, za vreme, posle treninga, putovanja, utakmica. Kod nas neki takav dokument nije ni u najavi. Moraćemo mnogo da se oslonimo na sopstvenu svest i odgovornost. Ali, mnogo je otvorenih pitanja. Šta će biti ako se pogorša opšta epidemiološka situcija? Šta će se desiti ako virus „uđe“ u neku ekipu? Redovna testiranja su, verovatno, najbolje rešenje, ali ima li u Srbiji finansijskih i logističkih mogućnosti za tako nešto? Zdrav razum govori da će biti jako komplikovano organizovati sezonu u dvoranskim sportovima, ali s druge strane, sve ovo već predugo traje, priličo je depresivno i neophodan nam je povratak redovnim aktivnostima, pa makar i u vanrednim okolnostima.

Na kraju, još jedno podsećanje na osetljivost aktuelnog momenta, ali i jasna poruka:

-Pazite, sve ovo vreme, „Želja“ hoda po ivici. Zbog UPPR-a, zbog dugova, koje ćemo morati da „peglamo“ najmanje još godinu dana, a možda i duže... Korona je sada sport učinila još više zavisnim od budžeta lokalne samouprave, a posebno klubove koji još nisu na stabilnim nogama, poput Železničara. Mnogo je važno da se, koliko god je to moguće, odnos grada prema sportu u narednom periodu ne menja. „Želji“ bukvalno mogu da se dogode dve krajnosti, da se za godinu dana uruši pod teretom dugova, ali i da postane državni šampion. Ja se nadam da smo daleko od ovog prvog, a što se ovog drugog tiče, ne smatram da kao klub posedujemo sve elemente, pre svega u pogledu logistike, da se to desi tako brzo, ali to je svakako glavni motiv zbog kog sam uopšte ušao u ovu priču. Želja da budem deo tima koji će našem klubu prvi put u istoriji doneti titulu državnog prvaka moja je životna opsesija.

 

 

Niška deca

O jednoj temi Dušan Jocić posebno emotivno govori:

-Sa većinom igrača kojima je „Želja“ matični klub i koji su za njega nastupali u prethodne dve decenije sam prijatelj. I uvek sam imao ogromnu žal zbog toga što su morali prerano da odu u inostranstvo, jer je „Želja“ imao igrački potencijal da sa svojom decom igra Ligu šampiona. Jedan od glavnih motiva da uđem u klub bio mi je da pokušam da doprinesem da se ti igrači vrate u Niš, mada ih, nažalost, ima sve manje aktivnih. Prošlog leta sam lično pokrenuo priču oko povratka mog vršnjaka Nemanje Pribaka, bilo je veoma ozbiljnih i konretnih razgovora, ali, na kraju, ni klub ni grad nisu mogli da ispariraju ponudi Vojvodine. Zimus sam imao vrlo emotivan razgovor sa Davorom Basarićem, ali su mu Finci ponudili nešto što se ne odbija, ne u novčanom smislu. Ovog leta bili smo na korak do dogovora sa Mišom Kostadinovićem, ali su neki detalji, u najužem mogućem značenju te reči, presudili da ostane u Pančevu. Dakle, nije to baš tako kako se čini u teoriji. To što danas ima jako malo naše dece u prvom timu, posledica je dugogodišnjeg urušavanja klupske škole. Prošlog leta, dva ili tri dana po stupanju na dužnost generalnog sekretara, inicirao sam sastanak sa svim raspoloživim igračima, kojima je Železničar matični klub, a prethodnih godina su nastupali u nekim okolnim klubovima i obećao im da je sezona takva da će za nekoliko njih biti mesta u prvom timu, naravno za one koji se za to izbore. Od njih 12, 13 sa sastanka, na početak priprema došla su njih petorica, a sezonu završila samo dvojica. Većina njih, umesto napornog rada ovde, sa mogućnošću rukometnog napretka, izabrala je da u tim manjim sredinama, bez da bilo koga uvredim, trenira dva, tri puta nedeljno i posle utakmice pije pivo ispred zadruge sa drugarima. Imamo i slučaj malog Ačkovića, koji je ubedljivo najtalentovaniji rukometaš koji se pojavio ovde poslednjih godina. Trener Teodorović mu je sa 16 godina pružio ozbiljnu šansu prošle sezone, nagradio ga pozivom u kadetsku reprezentaciju za Mediteranske igre, ali se njegova porodica odlučila da prednost, u odnosu na rukomet, pruži školovanju, što donekle i mogu da razumem. Gotovo groteskno zvuči istinita anegdota, kada je Nebojša Bokić, čovek koji je spona između kancelarije i prvog tima i dao bi bubreg za ovaj klub koliko mu je odan, nedavno, kako bi nabavio neki broj telefona, zvao jednog momka koji je prošao „Željine“ mlađe kategorije i kome je Železničar pomogao da pređe u klub iz grada u koji je otišao zbog specijalizovane više škole. Nisam ga gledao, ali su mi rekli da je reč o prosečnom igraču. I Boća ga je, na kraju razgovora, onako polukurtoazno upitao da li planira da se sledeće godine, kada završi školovanje, vrati ovde, na šta mu je on ozbiljno odgovorio: „Pa, videćemo, zavisi od uslova i ponude“!

 

Sami u Evropi

„Želja“ će iduće sezone biti jedini predstavnik srpskog muškog klupskog rukometa u Evropi:

-Malo mi smeta konotacija koju je dobio taj podatak. Mi smo jedini, zato što su drugi odustali. A mi nismo odustali, ne zato što smo pali s Marsa ili nemamo televizor, pa ne znamo šta se dešava u svetu, već zato što nas niko nije pitao da li mislimo da će biti moguće da se igraju evropske utakmice, nego da li hoćemo da iskoristimo pravo koje smo stekli na terenu, da predstavljamo svoju državu i grad na međunarodnoj sceni. Znam da mnogi to posmatraju kao trošak, što u osnovi i jeste, ali ja ne vidim smisao svega ovoga što radimo, ako bismo odbili. Niš će u Evropi predstavljati i Naisa, i odbojkaši Niša, i to je jako važno za naš grad. A ako me pitate da li mislim da je sasvim izvesno da će utakmica EHF Evropskog kupa biti, mislim da nije. Žreb je zakazan za 1. septembar, prvi mečevi za sredinu oktobra, do tada će mnogo toga biti jasnije-istakao je gensek Železničara.

 

Plej-of

Sistem takmičenja za predstojeću sezonu je prilično neuobičajen. Prvi deo lige će se igrati u dve grupe od po osam ekipa, a po četiri najbolje će obezbediti plasman u novu ligu, i, od nule, krenuti u borbu za titulu, plasman u SEHA ligu i evro-kupove:

-Moramo biti zadovoljni sastavom grupe. Sve vojvođanske ekipe su u onoj drugoj grupi, njih čak šest, što je prilična pogodnost kada su putovanja u pitanju. Takmičarski, Metaloplastika je najveći rival. Ne smemo nikog da potecenimo, prošle sezone smo gubili u gostima od skoro svih ekipa iz donjeg dela tabele, baš kao što nijedan derbi nismo izgubili, ali, u svakom slučaju, mislim da pitanje našeg plasmana među prve četiri ekipe u grupi ne bi smelo da se postavi-ističe Jocić i posebno potencira jedan detalj:

-Rukomet nam je u velikom problemu, ni ne shvatamo u kolikom. Kada treneri naše škole rukometa odu u neku osnovnu školu i pitaju učenike bilo kog odeljenja koliko njih je ikada odgledalo neku rukometnu utakmicu, ruku podigne samo par deteta. To je strašno. Oni gledaju kako odbojkaši, vaterpolisti i teniseri osvajaju medalje i odoše na te sportove. Mi smo celo proleće i leto potrošili na čitavu gungulu, u kojoj se „Želja“ držao po strani, da li će se liga proširiti za dva kluba ili neće, kao da nam od toga zavise životi. Ali, pazite ovo. Od sezone 2022/23, nakon dvokružnog sistema u ligi, igraće se eliminacioni plej-of, prvi protiv četvrtog i drugi protiv trećeg u polufinalu. To je, i u pisanoj, i u usmenoj formi, inicijalno bio lično moj predlog na sastancima naše ARKUS lige. Tako se igralo u ona „zlatna“ vremena srpsko-crnogorskog rukometa, devedesetih i početkom dvehiljaditih godina. U svim loptaškim sportovima kod nas, košarci, odbojci, vaterpolu, futsalu, prvak se dobija na taj način. Mnogi mi kažu da se pazim one izreke „ne lipši magarče do zelene trave“, jer u našem rukometu često se ne ispoštuje ni dogovor za aktuelnu sezonu, a kamo li za tri unapred, ali ovo zaista doživljavam kao moju prvu malu pobedu u korist srpskog rukometa, od kako sam na ovoj funkciji.

 

Čika Pera

Jocić puno pažnje poklanja tradiciji kluba i onima koji su je stvarali, pa kaže:

-Imao sam tu privilegiju da, koliko god to zvuči prenaglašeno, budem prijatelj sa Petrom Seratlićem, najznačajnijom ličnošću u istoriji Železničara. Za koji mesec će ravno deset godina kako nije sa nama. I, ma koliko da zvuči patetično, ali ljudi koji su svedočili našem odnosu to znaju, aspolutno sam ubeđen da bi mu bilo drago da vidi da sam danas na mestu na kome sam u klubu. Prošla, 2019. godina, koju mi je na ličnom planu upravo i obeležilo to što sam počeo da radim u „Želji“, nije mogla simbolično lepše da se završi nego što mi je 31. decembra oko dva popodne zazvonio telefon, nepoznat broj, a sa druge strane čika Perina supruga Milka. Mnogo mi znači i podrška jednog Tute Živkovića, i mnogih drugih legendi. Ima, naravno, i suprotnih primera, ljudi koji su me zvali svakog dana, a od momenta od kada sam u klubu nijednom! Maštao sam da ćemo više da se posvetimo legendama kluba, da ih nekako uključimo. Malo nas je omela i ova korona, mada, opet, organizovali smo onaj koktel povodom 70 godina Železničara, kada smo skoro sve legende i prijatelje kluba okupili na jednom mestu. To je pomalo i moja utopija, jer definitivno da oni koji Železničaru žele dobro, a da trenutno nisu u klubu ili nemaju neku direktnu korist od njega, u manjini su! Tek na tu temu bih mogao toliko toga da kažem, kakva je struktura onih koji tuže klub sudu, ali ću se još ovog puta ujesti za jezik...