Slika gotovo nestvarna, davno zaboravljena u klubu koji je prošao kroz eroziju ustrojstva na svim nivoima. Tačno je 17.30 časova, trener Josif Petković ulazi u halu Čair, a tamo ga, na centru igrališta, kao u kakvoj dobro organizovanoj vojnoj četi, čeka postrojeno dvadesetak rukometaša Železničara. Pogled ka prvom u vrsti Andriji Mađaru, trzaj glavom umesto pitanja, pogled ozbiljan, kao da ne bi ni prihvatio drugačiji odgovor: „Svi su tu, nema nikakvih problema, možemo da počnemo sa radom“-raportira 204 centimetra visoki bek, povratnik u matični klub posle godine provedene u Nemačkoj.

Onu svoju glavnu trenersku odliku, vojničku disciplinu, popularni Joška je, dakle, za nepunih 10 dana već urezao u svoj tim. Još nešto se, međutim, da primetiti. Ogromna energija. Kao da je par godina pauze u aktivnom trenerskom poslu trofejnom stručnjaku vratilo mladalački elan da sa klubom, čije je najslavnije igračke generacije svojevremeno bio član, one koja je 1978. godine nastupala u finalu evropskog Kupa pobednika kupova, napravi nešto veliko na njegovom novom početku.

-Znate kako, u nekoliko navrata sam ja već bio trener „Želje“, ali se nekako uvek nameštalo da su me zvali kao „vatrogasca“, usred sezone, da spasavam kada bi kola krenula nizbrdo. Prvi put imam ovako čistu situaciju, da sam sa ekipom od prvog dana priprema, da utičem na selekciju tima, a gde god da sam u trenerskoj karijeri osvajao trofeje, upravo ovako smo počinjali. No, budući da krećemo sasvim od nule, da ovi momci nikada nisu igrali zajedno, čeka nas veoma dug proces uigravanja ekipe...

I zaista, kao da svi u „vaskrslom“ niškom klubu čak i preteruju, pokušavajući da budu nenametljivi u svojim javnim nastupima, i njihovoj učestalosti, svesni toga gde se klub nalazio do pre samo mesec, dva...

-Klub je, praktično, bio „mrtav“, i na šta bi ličlilo da mi sada bilo kome pretimo, da se razmećemo izjavama po pitanju naših takmičarskih ambicija. Mi ćemo, sa svoje strane, učiniti sve da se odmah u idućoj sezoni izdignmo iznad proseka, ali sve što budemo stvarali, mora da polazi iz maksimalne skromnosti-upozorava trener koji je najdublji pečat svog rada ostavio u Makedoniji, gde je 2000. godine stigao čak do finala Lige šampiona sa rukometašicama Kometala.

Ekipa je još u fazi formiranja i očekuje je doselekcija, ne samo do početka sezone, već, moguće je, i u toku sezone, sve do februara iduće godine i isteka prelaznog roka, ali Petković je spokojan kada je taj segment u pitanju:

-Neke pozicije su nam još deficitarne, ali na nekima smo već napravili ozbiljnu konkurenciju. Primera radi, jasno je da nam nedostaje levoruki bek i ne sumnjam da će ljudi iz uprave pravovremeno rešiti to pitanje. Ali, u međuvremenu, mi smo već napravili izuzetnu konkurenciju među bekovima. Tu su Mladen Krsmančić, Žarko Petković, Andrija Mađar, Miloš Padežanin, Nikola Milošević... Tako ćemo postupno raditi i na ostalim mestima, pružajući posebnu pažnju dečacima poniklim u Železničaru, nadajući se da se neki od njih izboriti da već ove sezone stasavaju kao članovi prve ekipe.

Dok nam sve ovo govori, Petković bukvalno cupka pored aut-linije od nestrpljenja da njegov pomoćnik završi uvodni deo treninga, kako bi igrače što pre uzeo „pod svoje“:

-Imamo deset treninga u nedeljnom ciklusu. Uglavnom po dva svakog dana, osim četvrtkom kada nemamo prepodnevni i subotom, kada nemamo popodnevni, dok je nedelja dan odmora. Moguće je da ćemo nešto malo menjati već i duće nedelje, a svakako ćemo, iz dana u dan, sve više raditi sa loptom, posebno nakon treće nedelje od početka priprema. Nisam pristalica velikog broja pripremnih utakmica, ne verujem da će ih biti više od pet u septembrtu, do početka prvenstva. Treninzi mi mnogo više znače, jer, ponavljam, u muškom rukometu faza uigravanja ekipe, posebno ovakve, tek sastavljene, traje dosta duže nego u ženskom-zaključio je ovaj razgovor Josif Petković.

„Želja“ na novom početku, a taj početak, za sada, obećava...